Zovem se Zoran Marinković.

Rođen sam 1966. godine u G. Milanovcu, i što se tiče muzike, bilo u smislu njenog stvaranja, bilo konzumiranja, nabrojaću par stvari koje su, ako ne presudno, onda sigurno jako bitno uticale na moj muzički ukus. Prva muzika koju sam u svom životu konstatovao bila je zabavna i novokomponovana narodna muzika sedamdesetih godina. Iako je to bila moja nevoljna faza u izboru muzike za slušanje, mislim da je mnogo pesama iz tog vremena više nego zasluženo preživelo sud vremena. Ipak, ono pravo, fanovsko slušanje, biranje i kupovanje muzike počinje kod mene sa, mislim, sedmim razredom, kada sam za rođendan od nekog dobio LP Highway To Hell od AC/DC. Black Sabbath, Brian Eno, Joy Division, Syd Barret, Jimi Hendrix, punk, grunge; neki su od stranih izvođača i pokreta koji su na mene jako uticali. Od domaćih, pomenuo bih ranu Riblju čorbu, beogradski novi talas, prvu polovinu Azre, Partibrejkerse bez basa, Satana Panonskog, Tomu Zdravkovića... Takodje, moram pomenuti i muzički časopis Džuboks, koji je sa svojim obaveštenim i entuzijastičnim novinarima i kritičarima predstavljao jedan od ključnih faktora u evoluciji i nadgradnji pop kulture na ex-Yu prostorima. E sad, pošto sam nabrojao za mene najvažnije uticaje, vratio bih se na ono najbitnije, tj. na moj stvaralački doprinos srpskom rokenrolu. Mesto u istoriji srpskog roka ja sam sebi kroz Bjesove, nadam se, obezbedio, pa mislim da ne bi bilo loše, da se kao osnivač i pevač grupe, kao tvorac većine muzike i pola tekstova, kroz nešto kasetnih kućnih snimaka, a bez većih analiza, osvrnem i na period do osnivanja Bjesova 1990. godine. Takodje, mislim da bi posetiocima ovog sajta mogli biti zanimljivi i do sada neobjavljivani muzički radovi koje sam snimao u periodu od prvog prekida u radu Bjesova 1998. pa sve do današnjih dana.

Zvučni zapisi iz perioda do nastanka Bjesova nemaju u sebi, barem ne svesnu, za Bjesove više nego karakterističnu ambiciju, da se precizno opišu duboko lični doživljaji, a da istovremeno dotaknu i najopštija mesta svačijeg unutrašnjeg i spoljašnjeg svemira. Obrađivao sam do 1990. tuđe pesme, ironično ili iskreno, u svakom slučaju naivno. Snimao sam i oživljavao svoje, i ideje mojih prijatelja i vršnjaka, u rasponu od nesvesnih trenutnih impulsa, pa sve do “najdubokomislenijih” konstrukcija. Najobičniji kasetofon, zatečeni instrumenti i ljudi, su za mene bili više nego dovoljni da nastavim, onda kad sam trebao da kao već poluodrastao, prestanem da se igram. U drugom delu srednje škole upoznao sam Gorana Marića - Maksa, sa kojim sam kasnije napravio Bjesove. On i ja smo bili jezgro jedne ekipe (ne radi se o Bjesovima) inteligentnih mladih ljudi koji su rođeni i odrasli u malenom Gornjem Milanovcu, a koji su kroz umetnost odlučili da shvate veličinu spoljašnjeg sveta, u svoj njegovoj lepoti i ružnoći. U tom smislu, ja sam 1986. upisao studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu i takav moj životni izbor iznenadio je ne samo moju porodicu, nego i mnoge ljude koji su me znali kao jako dobrog đaka pred kime su bila otvorena vrata mnogih daleko isplativijih, tj. “normalnijih” fakulteta i zvanja. U sklopu poriva za osvajanjem slobode, može se smestiti i moja želja da imam svoj bend, pravi rokenrol bend. U Bjesovima sam, na čini mi se dobar način, opisao i sebe i trenutak u vremenu i prostoru u kome sam se rođenjem zatekao. Nema potrebe da sada i ovde nastavljam priču o Bjesovima zato što u internet kosmosu postoji jedno mesto pod imenom www.bjesovi.net i www.bjesovi.rs i www.myspace.com/bjesovi. U periodu posle prvog prekida u radu moje matične grupe, pa sve do današnjih dana, ja sam ostvario niz muzičkih "kolaboracija" sa mnogim zanimljivim idejama i ljudima. Da bih nekako sistematizovao sebe u novonastaloj situaciji, svom sam egu dodao još jedan alternativni, jako širok i otvoren, i nazvao ga Bjesomar.

Bjesove sam rasturio 1997. iz religioznih razloga. Mislio sam tada da Bogu nije ugodno moje bavljenje svetovnom muzikom i inicirao sam raspad grupe uz saglasnost mog nerazdvojnog prijatelja, kuma i susnivača Bjesova, Gorana Marića. Po raspadu grupe, Goran uz Oca Jovana Ćulibrka inicira “Pesme iznad istoka i zapada”, muzički projekat u kome rok grupe prave i izvode muziku na stihove Sv. Vladike Nikolaja Velimirovića. Goran u to vreme upisuje studije teologije koje zamrzava par godina kasnije. Ključni trenutak za obnavljanje mojeg interesovanja za rad u muzici, desio se s početka leta 1999. kad sam otišao u manastir Vitovnicu, kod Petrovca na Mlavi, da bih razgovarao sa velikim Ocem Tadejem. “ Bavi se muzikom, ako ti to znači ! ” Otac Tadej više nije medju živima i ja nikad neću saznati da li se on to sa mnom samo šalio, da li je bio umoran pa me možda nije dobro saslušao, ili je možda, u svojoj velikoj mudrosti procenio da će me ova jednostavna rečenica, uz Božju pomoć osloboditi dilema i vratiti na, poklonjenim mi talentom, za mene možda predodređen, u svakom slučaju na način kojim sam se njime uputio, trnovit put ka Istini i Ljubavi? Bilo kako bilo, ja od tog trenutka počinjem konstruktivno razmišljati o novom početku Bjesova, a istovremeno počinjem sebe shvatati kao nekog ko treba i može da se u muzici ispoljava i mimo i drugačije od Bjesova, tj. od tog trenutka ja počinjem sebe poimati ne samo kao Bjesa nego i kao Bjesomara.



UP